Godinama slušam kako određena ekipa iz grada ide stalno na taj rafting, kako se extra provode, ali ne poznajem nikoga i ne usuđujem se da se prijavim sama. Ove godine ponovo u martu event na FB “Adrenalinski rafting Tarom” i naravno moj adrenalin proradi momentalno! Hoću, ali s kim ću? Koga god da pitam svi mi kažu: “E samo još tamo nisi bila”! Čekajte bre ljudi, pa ja nisam odradila ni 1% od onoga što ima da se radi na ovom belom svetu. Al’ ajde, to je većina, pa rekoh možda sa mnom nešto nije u redu.
Ali ne da đavo mira - jedno popodne čisto iz zezanja pošaljem kolegama s posla link ka najavi akcije i pitam ko će sa mnom? Na moje veliko i još jednom velikim boldovanim, podvučenim slovima VELIKO iznenađenje, naravno prijatno, prijavi se cela ekipa. I ovom prilikom želim da im se još jednom zahvalim - HVALAAAAA!!!
I došao je i taj dan, ja sam krenula sa ekipom iz Vršca, a Beograđani su nam se pridružili na samom cilju. A cilj je bio rafting kamp Kalista.
Deo ekipe je krenuo kolima, desetak nas kombijem, ali smo se usput sretali i družili. Vreme nas na žalost prvog dana nije poslužilo, pa smo se u Višegradu samo kratko zadržali, slikali na mostu i nastavili dalje da nas mrak ne uhvati. A kako je bilo sunce pri povratku iskoristili smo da se uslikamo i prošetamo i Andrićgradom.
Kad smo stigli u kamp domaćini su već založili vatru i spremili večeru. Veoma brzo je atmosfera postala takva kao da se svi poznajemo već dugo, a bilo nas je oko 60-70 ljudi!
Ujutru smo svi redom tugaljivo i molećivo gledali u nebo i molili da nas barem kiše poštedi ako ne bude sunca. I bilo je ok, bez kiše. Nakon kafice i doručka počeli smo sa zaduživanjem opreme. Eee to je bila priča sama za sebe! To jednostavno mora da se doživi, ne može da se prepričava! Prvo smo opremu svi uredno obukli naopačke, da bi shvatili da moramo ponovo da je skidamo, pa okrećemo, pa skapiramo da je pokidano, pa zadužuj novo, pa malo, pa preveliko, pa opet ispočetka! Jedan skače i vuče, drugi drži i pomaže i iz svakog ćoška kampa se čuje smeh i vrištanje! I kad smo se konačno utegli - ko je gledao snorkijevce kao mali znaće kako smo izgledali! E sad, idu prsluci, kacige… I tako taman, kada pomislim nema kraja sredili smo se, strpali u kombi i krenuli.
Usput, gledamo reku koja je nabujala, brza je, vozač nam prepričava dogodovštine, na granici i ulazu u park slušamo komentare: “Prvi put? Pa zar morate baš danas, brza je! Imate svi kacige i prsluke? Slušajte skipera!” Khm! Majko mila, pa gde sam ja to pošla, u jednom trenutku shvatim da moja vesela ekipa u kombiju ćuti! Verovatno i oni misle to isto! Ali adrenalin kreće da radi svoj posao, vraća se osmeh na licu veoma brzo, pa šta je to za nas! Možemo mi to! “Ajmo po jednu pre spusta da nazdravimo, drago mi je što smo se poznavali!” i slične šale se čuju sa svih strana! Stigli smo na početnu tačku. Zapravo nisu nas pustili da krenemo sa početne tačke zbog nabujale reke, krenuli smo par kilometara niže, kažu daleko bezbednije.
Mislim se šta zna dete šta je 200 kila, odakle god da su me pustili isto bih umrla od straha! Podelili smo se u 8 ekipica i svako za svojim skiperom krenuo u čamac. Nakon osnovnih informacija tipa kako zavezati noge, i ako ispadneš okreni se na leđa, nogama na dole i plutaj dok te neko ne pokupi ili udariš u stenu - e tu se uhvati i ne mrdaj! Ma što bi rekli Englezi “piece of cake” brate. Znači padam, ne vučem nikoga za ruku sa mnom, idem sama pa kako mi bude, okrećem se na leđa, glava uzvodno, noge nizvodno… I opušteno čekam da me neko pokupi! Aham, dobro skapirala sam - to je to, mogu u čamac, dajte mi moje veslo! I okrenem se prema reci i spazim neki malecni “buk” (za početnike kao ja, to su vam oni brzaci, vrtlozi šta god da su… strašni su) i krene po glavi: “Šta bre kulerski da se okrenem i čekam, koga da čekam, pa ono tamo će da me proguta, kako ćete da me vadite mrežom za ribe, onom za akvarijume samo džinovskom… Jel ova kaciga može da izdrži udarac u tu stenu tamo? Šta ako se upetljam u to granje, pa nema šanse da stignu do mene! I kako ja da znam kada me ta voda preklopi šta je uzvodno, a šta nizvodno, verujem da neću znati ni kako se zovem!” I krenem da proveravam da li su mi noge dobro vezane! “jaooooooooo a šta ako se čamac izvrne a ja ne mogu da oslobodim noge!” I sva sreća iskusniji lik pored mene verovatno spazivši moje unezvereno lice doda mi flašicu domaće i kaže cugni, ja po naređenju cugnem. E jes’ vala, momentalno lakše, nije da nije. I krenusmo! Ups pa i nije tako strašno! Realno i nije! Bilo je jednostavno rečeno FENOMENALNO!
Vreme je brzo prolazilo, kad je bilo gusto slušali skipera,velaj, stani, veslaj… nakon toga dok je bilo zatišje časkali smo i zezali jedne druge uživajući u predivnoj prirodi!
Napravili smo nekoliko pauza od čega je jedna bila kod predivnog vodopada! Voda je bila ledena ali su svi ulazili da se slikaju, pa naravno i ja! Izuzetno iskustvo. Nisam ni bila svesna koja je to snaga dok nisam shvatila da je bilo potrebno da me 2 osobe drže da ne bih otišla niz vodu.
I nakon nekoliko sati taman smo se navikli i uhodali kad stigli ispred kampa. A tamo gazda čeka, i kao veliki tata nas juri da se što pre istuširamo, presvučemo i smestimo pored tople vatre. Veoma brzo stigla je i vruća čorbica i odličan ručak. A mi svi pod utiskom, ja sa kezom od uva do uva ponavljam “hoću opet”. I hoću, sledeće godine sigurno i nadam se one posle i posle i posle… i tako još dugi niz godina! A uveče ponovo muzikica, okupili se oko vatrice, neko je izvadio harmoniku i veselju i lepom druženju nikad kraja.
Vredeo je svaki trenutak!
