Ostrvo je jednako popularno i među domaćim turistima. Najčešće je birana destinacija mladenaca za medeni mesec, a sve je više ljudi koji se nakon penzionisanja sele tamo.

Za Đeđu sam prvi put čuo dok sam se pripremao da dođem u Koreju na master studije pre nešto više od godinu i po dana. Otada ga zamišljam kao otelotvorenje moćne prirode sa stenovitim plažama i jedinstvenim kamenim formacijama, vodopadima, pećinama i najlepšim prizorima cvetanja trešnje u proleće. Još tada sam počeo da maštam kako nakon celodnevne šetnje ili vožnje biciklom na plaži gledam zalazak sunca i jedem mandarine, za koje kažu da su na Đeđuu najukusnije. Međutim, uvek je falilo ili para ili vremena, ili vremenski uslovi nisu bili povoljni za takav put.

Ovde svi znaju da su proleće i rano leto savršeno vreme da se poseti Đeđu. Kako vreme prolazi i moje obaveze u Koreji postaju sve brojnije, počeo sam da mislim da možda i neću imati priliku da posetim Đeđu. Onda sam iznenada dobio poziv da sa društvom odem, iako na samo dva dana. Nisam se mnogo dvoumio.

Ostrvo Đeđu je jedno od sedam novih svetskih čuda prirode, a na popisu svetske baštine Uneska se nalazi od 2007. godine. Ovo vulkansko ostrvo u Istočnom kineskom moru udaljeno je oko 130 km od jugozapadne obale Južne Koreje. Najveće je korejsko ostrvo i njena najmanja provincija. Na sredini ostrva se nalazi planina Halasan, čiji je vrh sa 1.950 metara nadmorske visine najviši vrh u Koreji.

Većina ostrvske populacije, koja broji oko 600 hiljada stanovnika živi u dva grada. Administrativni centar provincije se nalazi na severu ostrva i zove se Đeđu, kao i samo ostrvo, a drugi grad, Soguipo (Seogwipo) nalazi se na jugu i bio je jedan od gradova domaćina Svetskog prvenstva u fudbalu, koje je 2002. godine održano u Južnoj Koreji i Japanu. 

Ostrvo Đeđu je delilo burnu istoriju ostatka zemlje, koja samo u dvadesetom veku uključuje kolonizaciju od strane Japana, krvavi Korejski rat, doba ekonomskog oporavka i nezabeleženog rasta (tzv. tigar ekonomija) i autoritarne vladavine, i konačno, demokratiju. 

S druge strane, u odnosu na ostatak zemlje ostrvo odlikuju i brojne osobenosti, kako u pogledu tradicije i običaja, tako i u pogledu dijalekta koji se značajno razlikuje i od standardnog jezika i od drugih lokalnih dijalekata. Događaj koji je opterećivao odnose ostrva i vlasti u Seulu je silovito gušenje pobune levičarski orijentisanih stanovnika Đeđua koja je počela 3. aprila 1948. godine i u kojoj je prema različitim procenama ubijeno oko trideset hiljada pobunjenika i civila. Centralne vlasti su ovaj događaj ignorisale sve do osamdesetih godina prošlog veka, kada su građanke i građani Južne Koreje konačno izborili demokratiju, a javno izvinjenje za ovaj događaj centralne vlasti su uputile ostrvljanima 2003. godine.

Od 2006. godine Đeđuu je priznat status specijalne autonomne provincije sa široko definisanim nadležnostima u okviru teritorijalne organizacije Republike Koreje.

Najduže predavanje na svetu, povratak u Busan i, konačno, Đeđu

Četvrtkom slušam dva predavanja, od tri popodne do deset sati uveče. Oba predavanja imaju veze sa statistikom. Zbog toga je svaki četvrtak naporan, ali ovaj je bio posebno. Čim se predavanja završe idem na železničku stanicu, odlazim u Busan, tamo provodim nekoliko sati i letom u šest sati idem na Đeđu. To je sve o čemu mogu da razmišljam. Radujem se i što ću makar nekoliko sati provesti u Busanu. To je prvi grad u kojem sam živeo kada sam došao u Koreju. Tu sam učio jezik i sve ostalo što znam o ovoj zemlji. Naravno, iako smo u Busan stigli oko ponoći, a avion nam poleće za nešto više od šest sati, spavanje nije bila opcija. Bilo koji da je dan u nedelji, Busan ne deluje kao da spava noću. Neonska svetla na visokim zgradama koja pozivaju u motele, karaoke i de-ve-de sobe, kafane i restorane odmah razbuđuju. Ulice su pune, iz kafana se čuje muzika a svuda po ulici su raštrkane tezge sa uličnom hranom. Dok jedem kimbab, koji je najlakše opisati kao neku vrstu korejskog sušija tražimo bar u kojem možemo da pijemo pivo po prihvatljivim cenama.

Nekoliko sati kasnije sam na aerodromu. Let od Busana do Đeđua traje oko sat vremena, tako da sam već u sedam sati ujutru na ostrvu. Deluje kao da su malo omanuli sa vremenskom prognozom, hladnije je nego što smo očekivali, ali izgleda da će biti sunčano. Izlazimo sa aerodroma i dok tražimo autobus, prizor je odmah drugačiji. Svuda oko nas su palme i kamene figure poznate kao “dol hareubang”, doslovno kameni deda, o kojima postoje različite legende, a koje simbolizuju sigurnost i plodnost. Replike se prodaju kao prepoznatljiv suvenir Đeđua. 

U autobusu prvi put čujem dijalekt ostrva. Teško mi je da razumem, a drugovi mi kažu da je to normalno jer je i njima, iako su Koreanci. Ipak osluškujem razgovor dva srednjoškolca od kojih jedan priča drugome kako će da iznenadi devojku za rođendan. Kupiće joj tortu, ali ga pita za savet da li da je odnese u njenu školu ili uveče kada se budu našli. Toliko sam razumeo. Srednjoškolci izlaze iz autobusa, na sreću jer bih u suprotnom bio u iskušenju da se uključim u razgovor. Uskoro izlazimo i mi. 

Prvo odredište je Jongduam (Yeungduam), kamena formacija poznatija kao „Zmajeva glava“. Za moje drugove ovo je najdosadniji deo našeg puta. Prisećaju se ekskurzija u osnovnoj školi (za mene je to Divčibare) i svih fotografija koje su gledali sa Đeđua, a na kojima je uvek „Zmajeva glava“. Vreme je sve toplije, mestimično je oblačno, kako se približavamo obali povetarac je sve jači, a miris mora sve intenzivniji. Oko nas je sve više ljudi i sve češće čujem kineski. Saznajem da su poslednjih godina kineski turisti sve brojniji na ostrvu i ne samo to, nego su postali i značajni ulagači. Ne znam da li to ima veze i sa ostalim aktivnostima Kine u Istočnom kineskom moru. Brojne su tezge i radnje sa morskim plodovima, na ulici se prodaju mandarine i halabong, hibridna sorta mandarine po kojoj je Đeđu ostrvo poznato. Konačno stižemo do obale.

Kako je nastala kamena formacija„Zmajeva glava“? Zavisi koga pitate. Ili su je formirali vetrovi i talasi hiljadama godina, ili je to zmaj, koji je ukrao biljku koja omogućava besmrtnost sa planine Halasan, pa ga je bog, čuvar planine u gnevu ustrelio.Zmajevo telo je potonulo u vodu, a glava skamenjena iznad površine. Na ovom mestu mogu se videti i sve malobrojnije “morske žene” (haenyeo), roniteljke ostrva Đeđu, koje su okosnica određenog vida matrijarhalne porodične strukture ostrva. 

Vreme je za ručak i tražimo gde ćemo da jedemo. Lagana pretraga na internetu pokazuje da na Đeđuu ima više vegetarijanskih restorana, ili restorana koji nude i vegetarijanske obrokenego u gradovima koje sam posetio i u kojima samživeo. Meso i sveže morske plodove je, naravno, moguće jesti bilo gde. Đeđu mi se sve više i više dopada. Na putu ka našoj sledećoj destinaciji ručamo u restoranu čuvenom po kongguksu, hladnoj supi od sojinog mleka sa nudlama. Sezonsko jelo, jedno od mojih najomiljenijih je idealno za tople letnje dane i ovaj restoran nije razočarao. 

Arhitektura (prirode)

Dok šetam ulicama,to je ono što znam, grad kao i svaki drugi u Koreji. Ali nešto se ipak razlikuje. Naravno da zelenila ima mnogo više nego u Seulu, Busanu ili Deguu, ali nije samo to. Nije samo ni klima, povetarac, pa čak ni miris mora. Nešto drugo. Mir. To se oseti svuda. Ljudi deluju mnogo opuštenije nego u drugim gradovima. Koreja važi za “brzu, brzu kulturu”. Konkurencija je izuzetno velika i svako je pod nekakvim pritiskom, da ima bolje ocene, upiše najbolji fakultet, zaposli se u dobroj firmi, napreduje.

Grad Đeđu na ulicama ima potpuno drugačiju atmosferu. Ljudi su nasmejani i opušteniji, prodavci razgovaraju sa turistima, ovde kao da se nikome nigde ne žuri. Možda će se i to promeniti. Jedna od naznaka je broj gradilišta kojih je bilo mnogo na svakom mestu koje smo posetili. I to nije jedino iznenađenje. Kada nekoga pitate za Đeđu, govoriće vam o vulkanu, planinama, stenama, vodopadima, pećinama. O prirodi.

Šetajući gradom, mene je još nešto iznenadilo. Arhitektura. U Koreji me je do sada najviše fascinirala tradicionalna arhitektura – tradicionalne kuće, kraljevske palate i budistički hramovi. Savremena arhitektura mi se, pre dolaska na Đeđu, nije mnogo dopala, čak ni Dongnemun Dizajn Plaza Zahe Hadid, jedno od modernih obeležja Seula. 

Grad Đeđu ima mnogo primera impozantne savremene arhitekture, od kojih su za mene najlepši hotel KAL, pozorište Nanta, zgrade Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta. Neke od ovih građevina, poput Nanta pozorišta su izgrađene od ostrvskog kamena i svojim oblikom savršeno se nadovezuju na izuzetnu prirodu koja ih okružuje. Najlepši pogled na ove zgrade je iz parka Šinsan u samom centru grada, u kojem se, između ostalog, nalazi i spomenik kojim se obeležava dolazak olimpijske baklje na Đeđu. Olimpijske igre su u Koreji održane 1988. godine, a baklja je prvo stigla na Đeđu.

O bogovima i ljudima pored mora

Poslednje mesto koje smo obišli pre odlaska u hostel je Samsonghjol (Samseonghyeol), mitsko mesto rođenja ostrva. Prema legendi, tri poluboga, osnivača Tamna kraljevstva (staro ime za Đeđu) pojavila su se iz tri rupe u zemlji, koje se i dalje nalaze na ovom mestu. Oni su bili lovci i oženili su tri princeze koje su došle sa mora i osnovale poljoprivredu na Đeđuu. Koliko mi prija da za promenu, umesto o statistici, teorijama, istraživanju, razgovaram o legendama. Inače, Đeđu nazivaju i „ostrvom bogova“. Sve mi je jasnije zbog čega. 

Umorni krećemo ka hostelu. Do sada, kad god sam putovao negde i rezervisao sobe preko interneta, uvek su u ponudi bile najbolje lokacije, izuzetnua udobnost i sl. U stvarnosti, često se dešavalo da te lokacije budu u nekim slepim, mračnim ulicama, a sobe vlažne i oronule, neretko i nedovoljno čiste. Ovoga puta već kako smo se približavali hostelu nije mi bilo bitno kakva će da bude soba. Hostel se nalazi na samoj obali, u delu grada koji nema mnogo turista. Sve što vidim su more, stene, ribari, brodovi i svetionici. Umoran sam, ali ne želim da spavam. Opčinjen sam mirom i skladom ovog ostrva. Gledam u more i razmišljam o onome što mi je profesor rekao pre nego što sam krenuo, da more prija samo u početku, ali da čoveka čini usamljenim što je više pored njega. Nisam siguran. Izgleda mi kao da bih čitav život mogao da provedem ovde.

Spavao sam oko pet sati i to je bio najbolji san koji sam imao u prošlih nekoliko meseci. Nije još mnogo vremena ostalo. Doručkujemo sa domaćicom hostela, koja nas časti kafom i voćem i preporučuje još neke destinacije pre nego što odemo sa ostrva.

Prvo odlazimo do Đeđu univerziteta, na kojem se održava festival cvetanja trešnje. Krajem marta i tokom aprila takvi festivali se održavaju širom zemlje. Lep način da se provede popodne sa društvom ili porodicom, upoznaju lokalne zanatlije, jede ulična hrana i uživa u prizorima rascvetalog drveća. Tako je bilo i ovoga puta. 

Za ručak odlazimo u vegetarijanski restoran koji nudi samo tri jela. Takve restorane u Koreji najviše volim. Ako nude ograničen broj jela, do pet, znači da ih retko ko bolje sprema. Ovde su u ponudi bibimbap, mešani pirinač sa povrćem, jajima i sosem od ljutih papričica, suđebi (sujebi), supa sa testeninom koja je veoma slična našim valjuškama i gulaš od tofua. Dok jedemo domaćica nas moli da ostanemo još malo, jer sprema palačinke od bundeve i hoće da ih probamo. Nikako mi se ne vraća kući. 

Za kraj smo odlučili da punih stomaka odemo u park Sarabong. Šetnja ogromnim parkom do vrha brda sa kojeg se pruža pogled na more. Kažu da je na ovom mestu zalazak sunca najlepši. Verovaću na reč, ovoga puta nisam imao vremena da čekam. Ipak, uživam u pogledu i mirisu šume, sa jedne strane se vidi grad, sa druge more. Još manje od dva sata i biću u avionu.

Proveo sam oko 36 sati na Đeđuu, video sam samo delić (i to ne onaj najbolji) ostrva. Premalo da vidim, osetim i čujem sve što treba, ali dovoljno da me potpuno očara ova jedinstvena kultura i predeli kakve nisam video do sada. Prirodno je da kada odete na neko lepo mesto želite da u njemu uživate sa najdražim ljudima. Zbog toga je za mene bilo teško da napišem ovaj tekst kao putopis o jednom izuzetnom mestu koje sam posetio, a da ne razmišljam o trenutku u kojem ga pišem i ljudima koji će ga čitati. 

Građanke i građani Srbije uskoro će izaći na izbore na kojima im se ne nudi ništa više od istrošenih političara i recikliranih praznih slogana. Previše je ljudi u Srbiji koji bi pomislili da neće imati priliku da posete ovo mesto. I ja bih, verovatno, bio jedan od njih da pretprošle godine nisam dobio stipendiju Vlade Republike Koreje i nastavio školovanje u ovoj zemlji. Međutim, Koreja kao destinacija i ostrvo Đeđu ipak nisu toliko nedostižni, ako se dobro pripremite i imate potrebne informacije. 

Prvo, turistima iz Srbije za posetu Koreje nije potrebna viza. Zatim, ukoliko redovno pratite ponude različitih avio kompanija i uporedite ih, posebno van turističke sezone, možete da pronađete karte po iznenađujuće prihvatljivim cenama. Čist, udoban i topao smeštaj može se naći i povoljnije nego u nekim popularnim letovalištima koja naši građani biraju. Isto je i sa kupovinom namirnica u velikim marketima. 

Na kraju, ako vas Koreja zanima, obratite pažnju na aktivnosti Ambasade Republike Koreje u Srbiji, koja je veoma aktivna i nudi brojne programe preko kojih naši građani mogu da posete ovu zemlju.