subota, 10. april 2021.  18:33h
Pročitano 2136 puta

NIKADA NIŠTA TUĐE NISAM UZEO ili: DA LI BI OVAKO SVAKO POSTUPIO?

Juče je bio petak. 

Mada je nedavno operisala butnu kost i kreće se otežano i samo uz pomoć štapa, i mada ima 85 godina, jedna se baka – iz Ulice Dimitrija Tucovića - zaputila u centar grada da bi na vreme platila račune i da bi kupila hleb. Njena ćerka radi u Beogradu, unuci su po drugim državama i gradovima... – obaviće nekako sama, pomislila je.

Ušla je u autobus na stajalištu u blizini svoje zgrade. Kasnije će ova baka ispričati da joj je ljubazni vozač pomogao da se popne, da ju je smestio na sedište i da nije hteo da naplati kartu. Sišla je, uz pomoć devojke koja je izlazila na istoj stanici, „Kod belih medveda“.

Tek je u „Hermesu“ primetila da joj nema tašne.

Baka je počela da plače.

Nad staračkom nemoći i zaboravnošću. Nad izgubljenim novčanikom u kojem su fotografije njenih četvoro unučadi. I zbog računa, uredno složenih u stari koverat. Kako će sada znati koliko treba da plati struju, koliko vodu, gas, smeće, održavanje zgrade... ? Stići će je opomene i kamata. A uz poslagane račune je i 15.000 dinara koje je odvojila da bi ih platila. 

Nekako je stigla do svoje banke. Htela je da podigne novac, ne bi li se autobusom vratila kući. Najpre je sačekala ispred. Promrzla, ovog aprilskog petka temperatura je oko 10 sati jedva „prekoračila“ četvrti stepen, najzad je ušla u banku. Ništa nije mogla da uradi! Nije imala ličnu kartu. Ostala joj je u novčaniku. A novčanik u tašni. Tašna je, ako je još uvek niko nije uzeo, u autobusu. Zaboravljena.

Korak po korak, baka je nekako stigla do nakraj Ulice vojvode Radomira Putnika, do glavne Autobuske stanice. Potražila je dežurnog dispečera koji je bio, opet će baka isticati, baš predusretljiv i strpljiv. Nažalost, nijedan od vozača koje je dispečer nazvao nije primetio zaboravljenu tašnu, niti je iko od putnika prijavio da je pronašao. Mladi čovek je na ceduljici ispisao svoj broj telefona i uputio baku da mu se javi kasnije tokom dana, jer će možda neko ipak doneti tašnu.

Nekako, samo ona zna sa kolikim naporom, stigla je do svog stana. I legla.

Tek kasnije će nazvati ćerku. Da bi joj ispričala svoju tužnu dogodovštinu i da bi se požalila da je na putu, od Autobuske stanice do svog stana – izgubila papirić sa brojem telefona dežurnog dispečera. 

Ćerka je uspela da donekle umiri majku. Utešila ju je da je važno da je živa i nepovređena stigla do svog stana i da nema nikakve koristi od sekiracije za „prosutim mlekom“. Da se ljudima dešavaju mnogo gore stvari, i zemljotresi, i poplave, da ostaju i bez cele kuće, i da se ne uzrujava zbog tašne i novca. Materijalne stvari su nadoknadive, ponavljala joj je. Ali, pripremila ju je i da ne očekuje da će neka dobra vila da joj donese tašnu jer su vremena sve „čupavija“. Sve i da je neko pronađe, objasnila je majci, radije će se napraviti da je ne vidi, nego da je odnese dispečeru, preda vozaču... Ljudi danas stalno žure i trude se da izbegavaju probleme. A, možda će neko sesti na isto autobusko sedište, uzeti tašnu, sa tašnom novac, ćutati i otići. Majka joj je odgovorila da zaista ne veruje da ima „takvih ljudi“, jer – eto - ona nikada ništa tuđe nije uzela.

- Nikada ništa tuđe nisam uzeo, rekao je ovoj baki, sutradan ujutro, Dragan Perović koji je, zapravo, pravi junak ove priče. Pozvao ju je da joj kaže da je pronašao tašnu u autobusu koji vozi. Morao je da otvori, kako bi došao do bilo kakvih podataka o osobi koja je tašnu izgubila. Tako ja naišao na nalepnicu, sa unutrašnje strane novčanika, na kojoj je bio ispisan broj mobilnog telefona. Nazvao je.

Nema potrebe opisivati koliko se baka obradovala. Pitala je samo za novčanik, zbog fotografija unuka, i zbog lične karte. Dragan joj je pobrojao šta se sve nalazi u tašni, uključujući i sadržaj koverte: poslagane neplaćene račune i novac.

Baka je uzviknula: - I novac je tu?

 

fotka 1

 

Dragan Perović, vozač zaposlen u pančevačkom „Star Tursu“ („Star Tours”) koji je tog aprilskog petka vozio kombi, kako oni nazivaju one manje zelene autobuse, bio je spreman i da lično odnese tašnu na bakinu adresu. Ona je rekla da nema potrebe, da će doći njena ćerka da preuzme i nastavila da zahvaljuje. Tada je Dragan izgovorio: - Nikada ništa tuđe nisam uzeo. Nemojte se zahvaljivati, to bi svako uradio na mom mestu.

Da li bi, pitanje je koje je besmisleno postavljati jer svi znamo da – ne bi. Takva vremena dođoše. Vozač je bio sam kada je pronašao tašnu. Mogao je da je uzme. A, nije. Za ljude, poput Dragana, najjasnije vide unutrašnje oči sopstvene savesti i dobrote. On ne mari da li je sam ili ga neko posmatra kada čini dobra dela. Takvi ljudi se zovu – čestiti.

Mama i ćerka su zajedno plakale nad pronađenom tašnom, ispijajući kafu u bakinom stanu. Ne zbog toga što novac nije ukraden. Ne zbog toga što baka neće morati da vadi novu ličnu kartu. Baka je to ovako objasnila, sve šmrkčući: - Uopšte više ne plačem kada se dogodi nešto tužno.  Nemam suza za to. Toliko ima tuge da bi čovek povazdan mogao da plače. Ali plačem od dobrote ljudske kad je osetim, jer je sve ređe srećem.

Ova istinita priča zaslužuje da bude prepričavana. Na ponos Draganov i njegove dece, i na ponos „Star Tursa“ koji zapošljava vozače čistih obraza. Da, ovo bi trebalo da je uobičajeno, jer – kako kaže Dragan, koji polazi od sebe: - To bi svako uradio na mom mestu, - ali nije. Pa dok ponovo ne postane, valja prepričavati i pohvaliti.  

P. S. Posebna pohvala za baku koja se setila pre nekih šest meseci da nalepnicu sa ispisanim brojem svog mobilnog telefona zalepi na novčanik.   

Autor:  Ime, prezime i adresa su poznati Redakciji
Ocenite ovaj glas naroda:
(9 glasova)

Komentari  

+2 #1 Zorica Blomqvist 10-04-2021 19:16
Duboko me je dirnuo ovaj tekst. Živim u Stokholmu, pripadam "staroj gardi" koja ustaje starijim i trudnicama u javnom prevozu i s ponosom mogu reći da nikad ništa tuđe nisam uzela. Mada su mi drugi oteli i uzeli mnogo toga. Moj životni moto je da se dobrota dobrim vraća i protiv toga ne mogu i neću. Posebno ne sada, jer u svojih 59 godina suviše sam stara da se menjam i upoznajem sa nepoznatim. Na žalost, sve je manje ljudi kao pomenuti Dragan Petrović, ali ih ipak ima i to daje nadu da dobro postoji. Da je gotovo neuništivo. Nadam se da će se mladi ljudi, koji stasavaju u ova "čupava" vremena oktenuti ka dobru, zadržati svoje prave vrednosti i pobediti pomodarstvo, osionost i nevaspitanje. Da ćemo sačuvati ono što nas čini svesnim bićima sa osećanjima i da ćemo ostati prepoznatljivi i neizgubivi. Divno je sa Vaše strane što ste odvojili mesta za ovu priču koja je dirnula mnoga, pa i moje srce.
Odgovori
+1 #2 Caca 2000 11-04-2021 10:20
Divan tekst! Hvala ljudima koji pisu o ovakvim zaboravljwnim i plemenitim postupcima. Ja sam pre neki dan zaboravila tasnu na poslu, sludjena od obaveza i neprestane zurbe i prosla sam pravu agoniju misleci da mi je ukradena u prevozu.....
Odgovori
0 #3 ozrenka 18-05-2021 11:07
Ima nade za nas
Odgovori

Dodaj komentar



Saglasan sam sa pravilima komentarisanja navedenim u uslovima korišćenja!
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00