Uz istraživanje odnosa između kolektivnog sećanja, ženskog umetničkog izraza, digitalne umetnosti kroz prizmu manjinske bunjevačke zajednice, Iršević je, pod mentorstvom profesorke Mile Gvardiol, realizovala i umetnički projekat bunjevke.ecofeminizam.com koji predstavlja riznicu informacija o Bunjevcima i digitalnu arhivu.

Sandra Iršević za naš portal kaže da je doktorat proizvod decenije rada, istraživanja i lične potrebe da se jedan često zanemaren kulturni prostor učini vidljivim i dostupnim.

„Prvi naučni tekst o Bunjevkama napisala sam još 2016. godine. Tada nisam ni slutila da će me ta tema odvesti do doktorskih studija i da će vremenom prerasti u kompleksnu digitalnu formu koja danas živi kao arhiv, ali i kao umetnička instalacija. Upravo ta digitalna forma je ključna za razumevanje promene o kojoj govorimo. Kada kulturno nasleđe izmestite iz klasičnih okvira knjige ili muzeja i prenesete ga u digitalni prostor, ono prestaje da bude statično. Postaje dostupno, interaktivno i, što je najvažnije, blisko savremenom čoveku. Publika više nije samo posmatrač. Ona istražuje, kreće se kroz sadržaj, povezuje tekst, zvuk, fotografiju i video, i na taj način sama gradi sopstveni doživljaj kulture“, kaže Sandra Iršević.

Kako dodaje, njen rad nije informativni sajt u klasičnom smislu.  

“On je živi sistem. Tu se nalaze tekstovi, arhivska građa, poezija, vizuelni materijal, svedočanstva. Kroz taj spoj medija kulturno nasleđe više nije nešto udaljeno i „staro“, već nešto što može da se oseti i razume u sadašnjem trenutku. Posebno mi je važno što ovakav pristup ima i praktičnu vrednost. Bunjevački jezik je danas službeni jezik u Subotici i izučava se u školama. U tom kontekstu, digitalna arhiva može da bude polazna tačka za nastavnike i učenike. Ona nudi materijal koji nije suvoparan, već živ i pristupačan. Kroz pesme, priče i vizuelne sadržaje, deca i mladi mogu da uđu u kulturu na način koji im je prirodan“, kaže Sandra Iršević. 

Iršević: Za neke od tema važan je kontinuitet 

Prema njenim rečima, jedan od ključnih elemenata projekta je vremenska linija na sajtu. 

“Ona omogućava da se kulturno nasleđe sagleda kao proces, a ne kao zbir izolovanih podataka. Tu se prepliću istorijski događaji, umetnički radovi, pojave i ličnosti. Od prvih običaja i prela, do savremenih autorki koje danas pišu i stvaraju. Za mene je važno da pokažem kontinuitet. Da kultura nije nešto što pripada samo prošlosti, već nešto što se stalno iznova gradi. Zato u projektu postoji prostor i za istorijske ličnosti, ali i za savremene autorke koje danas pišu, stvaraju i oblikuju identitet. Ako ovo prevedem na jezik mladih novinara, poruka je prilično jasna. Nemojte čekati da vam neko da temu koja je „važna“. Važnost se gradi. Istražujte ono što je nevidljivo, marginalizovano, zaboravljeno. Koristite digitalne alate ne samo da informišete, već da povežete, oživite i ispričate priču na nov način. Jer novinarstvo danas nije samo pisanje teksta. To je kreiranje iskustva. A upravo tu, na tom mestu gde se spajaju mediji, umetnost i istraživanje, nastaju priče koje zaista mogu da promene način na koji razumemo svet oko sebe“, kaže Iršević.

 Na slici: mentorka dr Mila Gvardiol, članovi komisije dr Luka Tilinger(Educons) i dr Igor Kekeljević (FTN)

Sandra Iršević je novinarka i vizuelna umetnica iz Subotice. Stekla je zvanje master komunikološkinja na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, a od sada ima zvanje doktor primenjenih umetnosti i dizajna.

Radi kao slobodna novinarka i sarađuje sa nekoliko medija, uključujući dnevni list „Dnevnik“ i TV Pink. 

Njeni istraživački i umetnički radovi fokusiraju se na dijalog između tradicionalne umetnosti i savremenih tehnologija, preispitujući granice percepcije kroz fotografsku i digitalnu interpretaciju. 

„Moj novinarski rad nije bio samo podrška ovom istraživanju, već njegov temelj. Kada sam ušla u temu Bunjevki, nisam kretala od nule, već iz iskustva koje sam godinama gradila na terenu. Upravo to iskustvo mi je pomoglo da znam gde da tražim, kako da postavim pitanje i kako da prepoznam šta je zaista vredno priče. Rad na ovakvoj temi ne oslanja se na brze i lako dostupne izvore. Ovde nema gotovih odgovora sa interneta. Istraživanje podrazumeva arhive, biblioteke, razgovore sa ljudima, ulazak u lične priče i porodične istorije. Tu novinarstvo pokazuje svoju punu snagu. To je ta sposobnost da povežete fragmente, da od nepotpunih podataka izgradite smislenu celinu“, kaže Sandra Iršević.

Na slici: kolege iz Dnevnika Nada Vuković i Dubravka NIkolić, Violeta Jovanov Peštanac iz Pančeva i direktorka KC Novi Sad Sunčica Marković 

Ona dodaje da su veliku ulogu u njenom radu imale i društvene mreže.  

“Svaki tekst koji sam objavila u okviru umetničkog projekta delila sam javno, i upravo tu se otvorila jedna važna dimenzija saradnje. Ljudi su počinjali da se javljaju, da prepoznaju ličnosti, da dele sopstvene arhive. Tako sam, recimo, dobila dragocen materijal koji ne postoji ni u jednoj institucionalnoj zbirci, već isključivo u privatnim kolekcijama. Ta razmena pokazuje da novinarstvo nije samo prenošenje informacija, već i stvaranje odnosa poverenja. Kada ljudi osete da radite nešto sa smislom, spremni su da doprinesu. I tu nastaju najvredniji momenti istraživanja. S druge strane, ovaj rad me je naterao da izađem iz klasičnog novinarskog okvira. Tekstovi koje sam pisala nisu mogli biti isključivo novinarski. Ponekad su bili esejistički, ponekad lični, ponekad zasnovani na porodičnom sećanju. Upravo taj spoj ličnog i istraživačkog daje dubinu koju klasična forma često ne dozvoljava. Istovremeno, akademski deo rada zahtevao je potpuno drugačiju disciplinu i jezik. To je bio prostor u kome sam morala da preciziram, strukturiram i teorijski utemeljim sve ono što sam kroz novinarstvo i umetnički rad intuitivno gradila. Ako treba da izvučem suštinu, novinarstvo mi je dalo metod, osećaj za priču i sposobnost da istražujem tamo gde drugi ne gledaju. A ovaj umetnički i naučni rad mi je omogućio da tu priču produbim, usporim i ispričam na način koji traje. I možda je to najvažnija poruka mladim novinarima. Ne zadovoljavajte se površnim temama. Idite tamo gde nema gotovih odgovora. Razgovarajte sa ljudima, kopajte po arhivama, slušajte priče koje nisu ispričane. Jer upravo tu nastaje novinarstvo koje ima smisla“, kaže Sandra Iršević. 

Njeni dalji planovi ne mogu da se svedu na jedan pravac, jer kako kaže ni njen dosadašnji rad nije bio jednoslojan. 

“Sebe i u budućnosti vidim istovremeno u umetnosti, nauci i novinarstvu, jer su to za mene povezani prostori, a ne odvojene oblasti. Volela bih da svoje istraživanje nastavim i u akademskom okruženju, možda kroz rad na univerzitetu. Verujem da znanje ima smisla tek onda kada se deli, kada se prenosi i kada podstiče druge da odu korak dalje. Ako sam ja uspela da povežem teoriju, umetnost i novinarstvo na jedan način, onda bih volela da neke nove generacije to urade još slobodnije, hrabrije i dublje. Novinarstvo ostaje moja velika ljubav, ali danas ga više ne vidim kao jedini okvir svog delovanja. Na studijama digitalne produkcije otkrila sam jedan deo sebe koji ranije nisam poznavala. Rad sa fotografijom, filmom i novim tehnologijama, uključujući i veštačku inteligenciju, otvorio mi je potpuno nove načine razmišljanja i izražavanja“, kaže Iršević. 

Iršević: Veštačka inteligencija kao prostor za kritičko preispitivanje 

„U mom radu veštačka inteligencija nije bila alat koji daje gotove odgovore, već prostor za kritičko preispitivanje. Pokazalo se da ona, u ovom trenutku, ne može da prepozna specifičnosti malih naroda kao što su Bunjevci. Njeni odgovori ostaju u okvirima onoga na čemu je trenirana, što otvara važno pitanje budućnosti  kako će se razvijati tehnologije u odnosu na kulture koje nisu dovoljno vidljive u globalnim sistemima znanja. Kada govorimo o savremenoj umetnosti, često se insistira na odbacivanju identiteta. Ali kada je reč o malim narodima koji se decenijama bore za svoj jezik, kulturu i vidljivost, identitet nije teret već osnov postojanja. On je prisutan u pesmama, običajima, jeziku, sećanjima i svakodnevnom životu. Bez njega, te priče ne bi imale kontekst ni značenje. Zato je moja namera da i u budućnosti nastavim da povezujem umetnost, nauku i novinarstvo. Taj spoj vidim kao prostor u kome nastaju najsnažnije priče i najvažnija pitanja“, kaže Iršević. 

Jedan od narednih koraka je i pisanje knjige.  

“Volela bih da to bude delo koje će biti dostupno široj publici, razumljivo i blisko, a istovremeno zasnovano na ozbiljnom istraživanju. Knjiga koja neće biti zatvorena u akademskom krugu, već će komunicirati sa ljudima, privući ih i zadržati. A mladim novinarima bih poručila nešto jednostavno. Ne idite linijom manjeg otpora. Ne birajte teme zato što su glasne, već zato što su važne. Istražujte ono što nije vidljivo, razgovarajte sa ljudima, slušajte pažljivo i ne žurite sa zaključcima. Dobre priče ne nastaju na površini. I što je najvažnije, ne ograničavajte sebe jednim formatom. Danas imate mogućnost da priču ispričate kroz tekst, fotografiju, zvuk, film. Iskoristite to. Jer novinarstvo više nije samo informacija ono je način da razumemo svet, ali i da ga menjamo“, zaključila je Sandra Iršević.

Kako je istakla, jedan od narednih koraka je i pisanje knjige, koja će istovremeno biti razumljiva za širu publiku i zasnovana na istraživačkom radu.