Ja sam naučila neke osnovne stvari, uspela čak i par suknjica i pantalona da sašijem. Ali jednostavno kreativna ili ne, nisam imala strpljenja za to. Mama je govorila da nisam pedantna. Pre bih ostala pri svom - nestrpljiva. Htela sam da to što sam zamislila bude istog trenutka gotovo. Mislim kad može Pepljugina haljina što ne bi mogla i moja, zar ne? Sećam se kako je mama gubila strpljenje samnom dok sam se ja samo otimala, vrdala, skakutala jer me je svrbelo, bockalo, grebalo, golicalo... ma sve mi je bilo samo ne prijatno dok sam joj izigravala lutku za isprobavanje. Ja izvrćem oči, pravim grimase, Rosa menja boje i viče da se "smirošem već jednom" jer će da mi zabode neku iglu. Nikada nije, ali se ni ja nisam smirila. 

Mama i baka u Makedoniji su imale moderne mašine za to doba, imale su i kabinete i svoje kufere. Nešto wow. Ali meni je pravi WOW efekat koji traje do dan danas ostavila singerica moje bake Marije u Zaječaru.

Stajala je u ćošku pored poluotvorenog prozora, u nekoj polusenci onako stara, tajanstvena, metalna, moćna! Sećam se kako sam sa strane posmatrala baku kako šije, a ponekad i moju mamu kada je dolazila. Često sam znala dok je baka bila dole u kuhinji da se zavučem, sednem na tabure, i posmatram je ne usudivši se da je dotaknem. Što je za mene veoma čudno, jer sam oduvek isprobavala sve što mi je interesantno bez ikakvog problema, što će potvrditi svako ko me je poznavao kao malu. To baš i nije za neku pohvalu, ali šta je tu je, još uvek ima živih svedoka i ne mogu da menjam istoriju. 

Prvi i zadnji put sam sela na toj mašini da sašijem jednu suknjicu pre nekih 15 godina i verovatno sam bila i zadnja osoba koja ju je koristila. 

Sećam se tog trenutka kao da je bio juče. Te godine sticajem okolnosti živela sam kod bake i deke i jednog dana zamolila baku da mi pomogne da sašijem jednu suknjicu. Rekla sam joj da ću ja skrojiti ali da ona prođe na mašini. Ona je samo rekla: Pa možeš ti to sama.  

Sela sam za mašinu, vetar je kroz poluotvoreni prozor sa desne strane pomerao zavesicu i svetlost se poigravala. Deca su se igrala loptom na ulici, čuli su se njihovi vedri glasići. U jednom trenutku se čuo i voz koji je prolazio na pedesetak metara od kuće pored samog Timoka. Kao i uvek zapitala sam se da li je to možda Zoki na smeni i nasmejala se sama sebi. Od malena su mi govorili "Vidi voz, to Zoki vozi" i nekako mi je ostalo u glavi, prođe voz ja provirim da vidim jel je to možda Zoki, pa da mu mahnem, nikad nisam uspela da vidim ko "tera" taj voz ali sam za svaki slučaj mahala, tako i tog dana.  

Kada sam konačno uspela da se fokusiram proverila sam konac, iglu, postavila materijal i pokrenula veliku tešku pedalu. Začuo se zvuk koji me je ponovo podsetio na voz: tak-tak; tak-tak... Ostetio se miris mašinskog ulja i tada je počela magija. Ubrzo sam sa osmehom na licu shvatila šta znači izraz: "Radi kao Singerica". Godinama nije bila korišćena, nije podmazivana... a radi, okreće se kaiš bez ikakvog problema. Suknjica je ubrzo bila gotova a ja presrećna. Uzela sam naravno posle i porubila i skratila sve što mi je palo pod ruku.

Ovog vikenda smo svratili do dede da ga posetimo, bake više nema već par godina, i naravno ja sam se kao i uvek kao da mi neko brani, ušunjala u sobu, sklonila stvari sa mašine i stala da joj se divim sa strane.

U jednom trenutku sam začula dedin glas: 

Tu mašinu je tvoja čukun baka Stanka kupila 1913. godine u Vidinu. I tu kreće još jedna od dedinih interesantnih priča, on priča, a ja sa suzama u očima gledam mašinu i u svojoj glavi pokušavam da zamislim realnu sliku svega što on izgovori. 

Moj čukun deda Stan je 1912. poginuo u prvom Balkanskom ratu. Nakon toga je moja čukun baka Stanka dobila novac kao odštetu i iako je bila neobrazovana, neuka žena veoma pametno ga je investirala. Otišla je za Vidin u Bugarsku koji se nalazio na nekih 70 km od sela i kupila šivaću mašinu marke Singer. Tada je to bila prva i jedina šivaća mašina u našem selu, Halovu. 

Ona jednostavno nije imala drugog načina da preživi i da izdržava svoju ćerku, moju prabaku Zorku, koja je inače nasledila majčinu kreativnost i po meni je bila pravi majstor za heklanje. 

Kaže deka da je baka Stanka bila nepismena i da je merila uz pomoć končića na čijim je krajevima vezivala čvoriće i tako krojila. Ali takođe kaže da je bila pravi majstor u tom poslu i pravila je najlepšu žensku odeću. Veoma mi je žao što nemam nekog da mi potvrdi da li je nešto od odeće koju nose na starim slikama nešto što je ona sašila ali svakako dodala sam jednu sliku gde su ona, moja prabaka Zorka, koju smo zvali Boka, njihovi prijatelji Petra i Đorđe.

Verujem da su podaci koje sam navela svi istiniti, možda se neke sitnice ne podudaraju ali ipak bilo je davno, pre više od 100 godina!

Tragajući po internetu pronašla sam i zanimljiv podatak da je konkretno ovaj model proizveden u Škotskoj. I naletela sam na skenirano original uputstvo koje možete pogledati ovde.

A mašina, i danas radi kao prava Singerica!

Preneto sa: www.leprsava.rs