Svaki put kada se sretnemo iznenađeni pitaju "Kako to još uvek nisi letela?!" " Eto, nisam, neodlučna Vaga šta ću pre, tolko stvari oko mene da se isprobaju".
Par dana pre mog rođendana ne znam šta mi bi. Obično se trudim da zamaskiram taj dan, da se sakrijem, ne želim poklone i slično. A ove godine pozivam celu ekipu na žurku. I u tom trenutku kum Saša mi kaže da ga je zvao Sale, ne može na Komove kada smo dogovorili već mora vikend ranije! Meni - tras, krov na glavu. "Kako bre ne može .. pa to je bio moj rođendanski poklon za mene samu, da popnem Kučki i Ljevoručki Kom." Ja ne mogu vikend ranije jer sam jelte odlučila da slavim rođendan i pozvala ljude. I tako sedim ja i razmišljam se šta sad ja da radim kad sam na odmoru, listam Instagram iskaču mi Gandrine slike iz Turske...leti iznad OluzDeniza.... bez daljih komentara. U tom trenutku Jeca me pita: "Ajd skrati nam muke reci šta ćeš za poklon?" A ja ko iz topa: " Da letim!" Ona me pogleda onako na trenutak, spusti glavu, nastavi da lista svoj instagram i izgovori: "Dobićeš torbu, ŽENSKU torbu!" Ja promumlam nešto kao Inspektor Draguljče i na tome se završi naša konverzacija. Malo kasnije eto ti je Daliborka:
Ej pošto si ti onako komplikovana ajd nam skrati muke i kaži šta ćeš za rođendan?
" Da letim"
Počne da se smejeeeee... a Sanja, naš glas razuma ko iz topa:
"Ne dolazi u obzir, da se desi nešto a ja da to platim?!" "Što me svi pitate šta ću kad nećete to da mi kupite?!" "Neću ništa!"
Uredno se nadurim, više na situaciju jer ne idem na Komove nego na njih. Moje drage kume popuste (da nisu morala bih Dunjine metode da krenem da primenjujem), Daliborka kaže:
"Zovem Gandru". A ja kažem "Već sam mu javila" :)
Od tada osmeh na licu, i gledam te u nebo te u telefon nedelju dana... Javljam Banetu i Ediju. Edi me zove da mi kaže da se ne brinem jer sam u dobrim rukama, a onda to i ponovi. A ja naravno pitam samu sebe...a zašto mi je to rekao? I zašto mi je rekao da obujem čvrste cipele, i stavim rukavice... i da ga slušam. Pa naravno da ću da slušam Dragana, ali zašto mi je Edi to rekao?. Ok, ok, nećemo da paničimo, sve je pod kontrolom :) Opusti se i uživaj, kaže meni Edi. Ma nema problema samo da ja sada otvorim sve vremenske prognoze. Ok treba nam čeoni vetar... ček da vidim prognoza kaže duva sa ove strane, ako ja stanem na Kulu, onda je to ona strana....ček izgubila sam se, ok, fotelja je Kula, sto je aerodrom... dobro znači ako sam ja sada ovde a duva ovaj vetar, to je.... to je da ti nisi normalna ženo!!! Imaš profesionalca koji treba da misli na to a ne ti! I spusti, taj telefon, nemoj da ga zivkaš ima čovek život i drugih obaveza, pa ne letiš samo ti!
Muž kao da mi čita misli prolazi pored mene i kaže: "Priznaj da bi ga sada zvala da pitaš nešto!" "Svašta, otkud ti to pada na pamet" onako kulerski ja odgovaram. Da mi stvar ne bude lakša, Jelka me svako jutro zove "Jel da pijem kafu na terasi danas?" "Ne Jelka, ne danas!" " Aaaaa....dooobro, nemoj da zaboraviš da mi javiš!" "Neću Jelka, neću!" I posle ona mene zeza kako ću da postavim šator pored Kule i tu da sačekam Dragana dok prstom proveravam vetar s koje strane duva :)
Sinoć konačno zvoni telefon. Mislim nije da meni ne zvoni telefon, jadan sav je usijan... ali konačno onaj pravi poziv. Kaže Gandra, sutra bi smo mogli, ali biće hladno jel ti to ok? Jeste, mislim se, ako treba uviću se u vreću za spavanje a ispod toga astrofolija...pa kad mogu da spavam na 2000 metara u šatoru, mogu valjda i 10tak minuta u vazduh da preživim :) Ne mogu više da čekam, ajde da to odradimo već jednom. Dogovaramo se da se čujemo ujutru oko 09h. a ja se naravno budim pre 06h ali danas sa ogromnim osmehom na licu, idem i pevušim po stanu :) Ok, malo sam i đuskala, priznajem! I u jednom trenutki stanem i zapitam se: " Šta ako mi se dopadne, pa hoću još?". Pa ništa, onda ćemo morati da ponovimo, pa da mi dogodine svi kupe letenje za rođendan i Novu Godinu, Božić, 8mi Mart, 1vi Maj, Dan Firme, pa onda onako reda radi i tako. Odoh sada da se spremim polako, pa ću nastaviti sa utiscima kada se vratim.
Iiiiiii..... otkazali smo. Dragan kaže može, ali vreme nije dobro i nije ok da se smrzavam i ne uživam u letu. Jeste da sam se malo smorila, ali kada bolje razmislim, hvala mu. Mogli smo da odradimo ovih 10 minuta, i da se razočaram.
Kvalitet pre svega, zar ne :)
Pokušaj broj 2
Subota 11.11.2017 pijem jutarnju kaficu sa ekipom s posla i razmišljam možda bi danas bilo lepo vreme... ali neću više da smaram Dragana da ne popijem na kraju neku zabranu prilaska.
Zove me Aleksandra i idem kod nje da se malo družimo, ulazim u stan i istog trenutka stiže poruka: "Letimo?" "Daaaaaa"!
Ovaj put sam malo smirenija, znam da postoji velika mogućnost da odustanemo i unapred umirujem sebe. Tačno u dogovoreni minut Dragan stiže po mene. Upozorava me da postoji mogućnost da se samo provozamo do Kule, ali svakako ukoliko postoji mogućnost letećemo samo da me mine volja a na proleće repriza :)
Stižemo na poletište, "bovica" koja pokazuje pravac vetra se ukopala. Eeeee, moja ti! Pa to samo tebi može da se desi, da u sred Vršca, na sred Vršačke Kule STANE vetar kada tebi treba!!!
Dragan kulerski kreće da sprema opremu, veoma sigurno i pedantno što meni veoma znači. I od nekud iskače neka starija gospođa i kreće da se raspituje na engleskom da li bi mogla da leti sa njim i koliko bi to koštalo, pa ona ne može drugi put nije iz Vršca... ja se sažaljevam i kažem Draganu pa ajde vodi nju, ja sam ipak tu. Ali hvala mu što se on nije sažalio :)
Daje mi kratke instrukcije šta treba da radim, odjednom skuplja se velika masa ljudi oko nas, počinju da snimaju... meni postaje pomalo neprijatno. Daju mi podršku viču da su uz mene. Ja pokušavam da se našalim "Uz njega ste, a ja???" Neki gospodin prihvata šalu i dovikuje "Ma muška ekipa je uz tebe", a gospođa na to dodaje: "A ja uz njega". Neko iz pozadine glasno u šali komentariše: " Jeli a što on izgleda kao da se uplašio?" I tako uz šalu sa svih strana trema nestaje, čujem Draganov smireni glas: " Idemo"
Ni ne sećam se trčanja, samo onog trenutka kada smo "ostali u vazduhu". Momentalno sam ućutala. Nemam reči kojima bi opisala taj doživljaj. Uživala sam bez reči u svakom trenutku. Da, da ja sam ćutala! Sve dok Dragan nije odlučio da me malo prodrma. To je bilo otprilike ovako:
"Jel si dobro?"
"Jesam"
" VIUUUUUU '()&''&#("'&$('"")($)="'(%#)&)("
" E sad više nisam"
Na moju žalost nismo mogli dugo da se zadržimo u vazduhu ( e sad, nakon onog "viu" možda i bolje za mene :) ) i sleteli smo u obližnju livadicu. Sletanje je bilo veoma lagano, kao i ceo let, barem je meni tako delovalo. On to najbolje zna.
Kada smo dotakli zemlju sela sam kao malo dete i bez reči čekala da me odveze, kada sam ustala samo su me dve stvari zaustavile da ne odradim "Happy dance" Blam od čoveka, i mučnina :) Ali priznajem kod kuće su pale neke piruetice :)
Polako smo spakovali opremu, i samim tim sam dobila odgovor na još jedno pitanje koje me je oduvek intrigiralo-kako se to čudo pakuje?! Bila sam ubeđena da kad se sleti to se tako spetlja da niko živ ne uspe da raspetlja. Ali kad neko zna posao to deluje veoma lagano i brzo.
A sad, puna pozitivne energije idem dalje :)
Još jednom hvala veliko mojim kumama Sanji i Daliborki.
Hvala Lepršava i što si svoje iskustvo podelila s našim čitaocima :)
