nedelja, 8. septembar 2019.  17:58h
Pročitano 1251 puta

Maša Dakić: gluma je oruđe kojim se pričaju priče

Nedavno završene, 54. Filmske susrete u Nišu, otvorio je film „Delirijum tremens“ u kojem glumi i naša sugrađanka Maša Dakić.

Maša Dakić kao medicinska sestra u filmu „Delirijum tremens“, koji se upravo daje u jednom od pančevačkih bioskopa Maša Dakić kao medicinska sestra u filmu „Delirijum tremens“, koji se upravo daje u jednom od pančevačkih bioskopa Privatna arhiva

Nakon što je ovde odigrala više značajnih pozorišnih i filmskih uloga radeći sa najvećim režiserskim imenima, sinhronizovala gotovo sve glavne likove dečjih crtaća koji se prikazuju na našim televizijama - naša glumica je  – od pre pet godina – život i rad nastavila u Njujorku. 

Imala je samo 13 godina kada se javila na oglas koji je bio objavljen u “Politici“ kojim su se tražili glumci za film “Prva ljubav Ane Morave”.  I dobila je glavnu ulogu. U tom filmu mamu joj je igrala Ljilja Blagojević, tatu Dragan Nikolić, dedu Bata Živojinović, a igrali su i Svetozar Cvetković, Neda Arnerić i Milena Dravić koja joj je tada rekla: - Od sada si glumica. Ko jednom okusi glumu, ne može nikada da je ostavi. 

Maša Dakić je nakon toga završila Gimnaziju u Pančevu, diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, masterirala u Njujorku. Život u Americi i njen talenat kreirali su okolnosti zahvaljujući kojima je profesionalnu karijeru dopunila i saradnjom sa jednom Nobelovkom.

 

Masha

Na slici: glumica iz Pančeva Maša Dakić

 

PančevoMojKraj (u daljem tekstu: PMK): Reklo bi se: Milena Dravić je bila u pravu. Ali, ispričaj nam priču ispočetka. Zašto gluma i da li bi gluma bila ponovo tvoj izbor?

Saradnja sa velikanima režije

Počela je sa kultnom predstavom "Skup" Marina Držića u režiji Jagoša Markovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (2002). Usledila je dečja predstava „Lepotica i Zver“, kao i niz drugih predstava u pozorištu „Boško Buha“:  Crvenkapa, Snežna kraljica, Tri Praseta, Na slovo, na slovo...)

Sa Anjom Sušom je radila na tri predstave: Buđenje proleća, U senci Hamleta i Maja, i ja i Maja.

Sa Aleksandrom Popovskim je radila komad Biljane Srbljanović – „Alisa“, a zatim i njene „Skakavce“ u JDP-u, u reziji Dejana Mijača.

Na istom komadu "Alisa" radila je i u Švedskoj, a "Performansis" Brajana Frila u Engleskoj sa čuvenim Brodski kvartetom u režiji Adriana Dunbara, koji je poznat kao glavni glumac u seriji "Na dužnosti" (“Line of Duty”) koja se prikazuje i kod nas.

Prvi film je radila sa Goranom Markovićem. - On je reditelj koji je igrom slučaja gledao gotovo sve moje predstave, neke i greškom kada bi došao pogrešnog datuma u pozorište, priča glumica Maša Dakić i nastavlja: - Sa njegovim tatom Radetom Markovićem sam igrala u tri predstave, a sada evo imam neverovatnu saradnju i sa Goranom i sa njim sam snimila svoju najlepšu ulogu na filmu „Slepi putnik na brodu ludaka (2017), a evo sada i „Delirijum tremens“.

U Americi je Maša Dakić radila na korporativnom filmu za Majkrosoft što je, kako ona kaže - zanimljivo iskustvo, ali ne i nešto posebno vredno pomena. Međutim,  premijerno izvođenje komada Elfride Jelinek "On the Royal Road - Byrgher King" joj je bilo izrazito dragoceno i uzbudljivo, posebno zbog toga što je to bila prilika da sa pomenutom Nobelovkom i lično komunicira.

Maša Dakić (u daljem tekstu: Maša): Od kako sam se zakačila za glumu, potuljeno, ali uporno pokušavam od nje da pobegnem: u produkciju (radila sam sa Tuna Fiš Studiom, za vodeću producentsku kuću za reklame u Srbiji), u pisanje ("Zalet", kratkometražni film, "Nemoj da zvocaš", serija) i u niz "opskurnih" poslova - od kelnerice i prodavačice cipela, preko recepcionerke u hotelu, do asistenta u advokatskoj kancelariji. Sa ove distance, koliko je, u stvari, suludo biti na izvestan način primoran da sa 17 godina biraš ne samo profesiju, nego neki životni pravac. Ali, eto, u mom slučaju sve je počelo kada sam imala 13 godina i kada sam se javila na oglas iz novina kojim su se tražila deca-glumci za film „Prva ljubav Ane Morave“. I dobila sam glavnu ulogu u tom filmu koji je režirao Miša Vukobratović. Mamu mi je igrala Ljilja Blagojević, tatu Dragan Nikolić, dedu Bata Živojinović, a igrali su i Svetozar Cvetković, Neda Arnerić i čarobna Milena Dravić koja mi je tada rekla da sam ja od sada glumica, jer ko jednom okusi glumu, ne može da je ostavi. I bila je upravu. Umetnost je, generalno,  oslobađajuća. Posao koji je dinamičan, uzbudljiv, koji vas tera da neprekidno razmišljate i nadograđujete svoj svet, karakter, i da - po mogućstvu - postajete bolji, zanimljiviji, obrazovaniji, promišljeniji i ne mogu za sebe da zamislim ništa lepše što je moglo da mi se desi.

PMK: Demistifikujte nam glumu. Čemu, zapravo, služi? 

Maša: Rekla bih da je gluma deo kulturne baštine kroz koju imamo priliku da naučimo i sagledamo kako različite karaktere, tako i jedan širi spektar društva, društvenih normi, sistema vrednosti, jednu sliku sveta kroz istoriju ali i usko-lokalne ili dnevno-političke situacije, a sve to kroz različite žanrove. Gluma služi da pokaže dokle sve određeno ponašanje može da nas dovede. U idealnim uslovima gluma je katarzična emocija koja svojom energijom gledaoca podstiče na razmišljanje i - osećanje. Gluma je najtehničkije rečeno oruđe kojim se priča priča. A bez priča nema ni istorije, ni religije, nema - sveta.

PMK: Razlika između glumaca starije i mlađe generacije?

Maša: Najbolje je kad nema razlike.

PMK: Bili ste na Filmskom susretima u Nišu, kao jedna od glumaca filma „Delirijum tremens“. I kritika i publika su film zasuli komplimentima. Priča je u ovom slučaju ispričana na izuzetan način. I režiserski, i glumački ostvarivši odnos pun poverenja i magije sa gledaocima.

Maša: Delirijum Tremens je film koji je oda glumcu. Konkretno Predragu Ejdusu. Goran Marković je napisao dramu inspirisan njime, predstava se sa velikim uspehom igrala duže od deset godina u Beogradskom dramskom pozorištu i bila je Pecina ideja da se priča ekranizuje. Tihomir Stanić je "uskočio" umesto njega i sada postoji taj film koji je emotivno pomerio mnoge ljude, među kojima su i oni koji nemaju nikakve veze sa glumom. I to nas vraća na pitanje o demistifikaciji glume. Gluma pokušava da naslika i otpeva čoveka. Ideju o čoveku. A svaki čovek je glumac u sopstvenom životu, pa je onda i gluma - život.

PMK: U Njujorku ste bezmalo deceniju. Tamo živite i radite. Šta trenutno ispisujete u svoju profesionalnu biografiju?

Maša: Trenutno sam u Americi na poslednjoj godini Master Studija iz oblasti dokumentarnog stvaralaštva i radim na diplomskom filmu koji se upravo bavi igrom i ispitivanjem koliko se gluma uvlači u naš privatni život kada pokušavamo da odigramo situacije do kojih nam je stalo i "film" odvedemo u drugom pravcu. Mnogo se radujem saradnji sa Jordanom Cvetanovićem i još nekim fantastičnim stvaraocima u okviru tog projekta. Sa montažerkom Natašom Pantić završavam svoj prvi režijski poduhvat, kratki dokumentarni film o mojoj baki, i Nataša mi mnogo pomaže da uočim greške koje ću, nadam se, uspeti da prevaziđem sa diplomskim filmom koji treba da bude malo ozbiljniji zalogaj.

PMK: Vaša omiljena glumica i zašto?

Maša: Ako moram da kažem jednu, onda Ema Tompson. Ona je i scenarista. Igrala je u pozorištu, na televiziji, ima takav dijapazon žanrova od epohe, preko realizma do apsurda i fantazije. Neverovatno je duhovita, duboko emotivna ali i sarkastična, ranjiva, inteligentna. Njeni glumački izbori i senzibilitet su skupi, autentični, iznenađujući, vrlo promišljeni, a spontani, živi, sočni. Uz nju se osećate živim. 

 

MAsha Elfride Jelinek

Uloga u komadu Elfride Jelinek "On the Royal Road - Byrgher King" (Fotografija: Shao Wen Liang)

 

PMK: Uloga o kojoj Maša mašta?

Maša: Maštam o bilo kojoj ulozi koja ruši barijere. Emotivne, misaone, društvene. Maštam o bilo kojoj ulozi koja će me staviti u poziciju da radim sa ljudima koji su vrhunski kreativci i vizionari i sa kojima bih uspela da osvojim nove teritorije igre i načine razmišljanja, ponašanja...

PMK: Šta biste gostu iz inostranstva pokazali u Pančevu? Imate tri sata vremena za tri mesta.

Maša: Stari buvljak, sladoled kod “Popović”-a, ali da nam se pridruže i (moji) Mina i Bane jer ljudi čine i život i gradove, i sad, - ako je Bijenale uživali bi u umetnosti, ako je Džez festival slušali bismo vrhunske muzičare, ako je Pančevo Film festival gledali bismo filmove... 

 

3 Masha u KSMUN

U filmu „Kako su me ukrali Nemci“, pored Maše igra i njen brat Đorđe-Viktor 

Autor:  G.V.
Ocenite ovaj članak:
(6 glasova)

Dodaj komentar



Saglasan sam sa pravilima komentarisanja navedenim u uslovima korišćenja!
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00