Rođena je u Pančevu, osnovnu školu je pohađala u Banatskom Novom Selu, a srednju ekonomsku u Alibunaru. Osnovne i master filološke studije je završila na Fakultetu za filologiju, istoriju i teologiju, na Zapadnom univerzitetu u Temišvaru. Još kao studentkinja je počela da se bavi novinarstvom, koje je kasnije usavršavala pohađajući novinarske kurseve, a od 2008. je zaposlena u Novinarsko-izdavačkoj ustanovi „Libertatea”. Dobitnica je nagrade za najboljeg mladog novinara 2013. godine, koju dodeljuje Nacionalni savet rumunske nacionalne manjine u Srbiji.

Povod za razgovor s njom je promocija njenih knjiga književnih kritika „Neprekidna kazivanja” i „Druga neprekidna kazivanja” na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga u četvrtak, 26. oktobra, u 13 sati, na štandu „Vojvodina, više od knjige”. 

Obe knjige književnih kritika sadrže osvrte, komentare i prikaze knjiga objavljenih u NIU „Libertatea” od 2008. do kraja 2016. godine. Sastoje se iz tri dela – poezija, proza i monografije.

Ti tekstovi su objavljivani u nedeljniku „Libertatea” i časopisu za kulturu i književnost „Lumina” („Svetlost”), ali sam ih za knjige doradila. Prva knjiga je izašla krajem 2012, a druga ove godine. Najveći akcenat stavljam na beletristiku, jer o njoj ima više da se kaže i s većom slobodom može da se komentariše i tumači... Više volim da pišem o prozi nego o poeziji.

Mlada kritičarka kaže da se u periodu od kad je počela da piše o knjigama nije ništa značajno promenilo. Smatra da je malo debitantskih pisaca, a da se uglavnom ovi stariji ponavljaju.

Neki pisci su prestali da pišu, neki su se ponavljali, drugi u prvom periodu imaju više poezije, neki imaju više proze u drugom periodu, ali nema velike razlike u njihovim temama i stilu... To su pisci koji pišu već godinama. Neki imaju širok dijapazon, pišu i za decu i za odrasle... Do skoro je akcenat više bio na poeziji, ali su se poslednjih godina pojavili pisci koji se vraćaju nekim tradicionalnim temama kao što je selo. Bilo je dosta romana koji su kao glavnu temu imali selo, život pojedinca i kako mentalitet utiče na naše izbore. Ono što fali rumunskoj književnosti u Srbiji su debitanti. Ako se dobro sećam, u poslednjih pet godina, samo cy dve devojke imale debitantsku knjigu. Ali uvek smo pratili književne trendove, nismo ostajali po strani. Mislim da nemamo više kompleks manjinske književnosti. Mislim da smo dosta prihvaćeni i ovde i u Rumuniji kao rumunski pisci, ne kao manjinski pisci. Zato što smo uvek pratili trendove i pravce.

Novinarstvom je počela da se bavi pred kraj druge godine studija, kad je počela da piše za časopis za mlade „Tineretea” („Mladost”).

Trebao mi je neki hobi, da malo izađem iz rutine oko fakultetskih obaveza. Sticajem okolnosti sam došla do moje sadašnje redakcije i počela sam da pišem za omladinski časopis „Mladost”. Moji prvi tekstovi bili su o studentskom životu... A kada sam diplomirala, počela sam i da radim, pošto su urednici primetili da me to zanima i da mi dobro ide. Nisam znala „novinarski“ dobro da pišem tekst, ali sam znala jezik i pravilno sam pisala. A posle sam se usavršavala i na kursevima za novinarstvo. Ljubav prema pisanju je bila presudna da se bavim ovim poslom.

Teme o kojima piše u nedeljniku „Libertatea” su ekologija, evrointegracije i kultura.

To su strane koje uređujem, stvarno jeste čudan spoj, ali tako mi je „zapalo”. Ipak, najviše volim teme iz oblasti kulture. Skoro sam imala seriju intervjua sa našim piscima, književnim kritičarima... I ranije sam pisala o stanju u našoj kulturi. A književna kritika je slučajno počela. Prvo sam predstavljala časopise, kasnije knjige... To mi je sad omiljena aktivnost da pišem recenzije i kritičke prikaze knjiga.