utorak, 15. avgust 2017.  14:03h
Pročitano 741 puta

Položeni venci za spomen ploču nekadašnjeg sabirnog centra logora Svilara

Jevrejska opština Pančevo je polaganjem venca na spomen ploču na zidu nekadašnjeg sabirnog logora Svilara, danas obeležila dan hapšenja i odvođenja Jevreja Pančeva i okoline.

Na spomen ploču koja se nalazi na zidu nekadašnjeg sabirnog logora Svilara u Pančevu danas je u znak sećanja položen venac Na spomen ploču koja se nalazi na zidu nekadašnjeg sabirnog logora Svilara u Pančevu danas je u znak sećanja položen venac J.O.P.

Tom prilikom je pročitan rad dr Teodora Kovača, koji se odnosi na mučenje i stradanje pančevačkih i banatskih Jevreja.

U noći 14/15 avgust 1941. godine pohapšeni su gotovo svi banatski Jevreji, njih oko četiri hiljade, i posle nekoliko dana prebačeni u koncentracione logore u Beograd. Muškarci, počev od 14 godina starosti, internirani su u logor Topovske šupe i do kraja oktobra  pobijeni na Stratištu kraj Pančeva. Pohapšene žene i deca smešteni su po kućama beogradskih Jevreja, gde su ostali do 12. decembra 1941. godine kada su odvedeni u logor Sajmište. Do maja 1942. svi su pobijeni, odnosno ugušeni u specijalnom kamionu dušegupki, koji je kružio beogradskim ulicama, a mnogi su umrli u samom logoru.

 

WP 20170815 10 20 10 Pro

 

Iz rada dr Teodora Kovača "Banatski Nemci i Jevreji", objavljen u Zborniku broj 9 Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu 2009. godine 

U Pančevu 22. aprila streljan je Aleksandar Haker, a Jakob Cadik obešen, u Kovačici ubijen Jene Vajs, učitelj, u Alibunaru dr Hinko Has. Mrtve su dolazili da vide domaći Nemci, među njima bilo je i trudnica i žena s decom, na samom groblju priređivali su prave orgije, mrtvima čupali kosu, stavljali im cigarete u usta, cilindar na glavu. 

Kakva su bila shvatanja ovdašnjih Nemaca vidi se iz izjave dra Simona Bartmana, advokata, date 30. oktobra 1944: "Na dan ulaska nemačke vojske u Banat pozvao me je novi gradonačelnik, Krištof Hild, i saopštio mi da ne mogu učestvovati u poslovima gde se može zaraditi, jer sam bio slobodni zidar i rekao mi i to da im je jedan kapetan nemačke vojske kazao, verovatno komandant mesta, da Nemci u Pančevu sada imaju priliku da zarade i da time budu nagrađeni". Ovo se dogodilo prvog dana okupacije, iz čega proizlazi da je lično bogaćenje Nemcima u Pančevu, na čelu sa svojim gradonačelnikom, bila prva misao. 

U Vršcu glavnu reč u zlostavljanjima imali su istaknuti članovi Kulturbunda Kurt Kirchner i Eder Gerhard. Okrutni su bili i prema Srbima, šikanirali su ih na razne načine, a u Beloj Crkvi jedno vreme je i Srbima bilo zabranjeno da hodaju trotoarom i tamošnji Nemci gledali su na njih kao da su neka niža bića. 

Jevrejima nije bilo bezopasno ići ulicom, jer su ih već i mala deca, indoktrinirana antisemitizmom, pljuvala i psovala. Tako su dr Lilu Stejić napali vičući "ti prljava jevrejska krmačo". Ako su Jevreji slučajno pogrešili i išli trotoarom, a ne kolovozom, bili su premlaćeni od dotadašnjih svojih nemačkih sugrađana, kako se to dogodilo u Vršcu i Beloj Crkvi. Raniji prijateljski odnosi nisu bili nikakva smetnja domaćim Nemcima da ne samo izbegavaju svaki susret s Jevrejima, nego i da podnose prijave protiv njih. I najmanji razlog bio je dovoljan da tako postupe, na primer, već neznatno duže korišćenje vremena, kada su smeli da se kreću po gradu radi kupovine, bio je povod za prijave. Svaki čas se dešavalo da je nemačko stanovništvo upadalo u stanove Jevreja radi pljačke ne samo u Pančevu nego i u drugim mestima južnog Banata, u Vršcu, Beloj Crkvi, Alibunaru. Naročitu mržnju pokazivali su prilikom odvođenja Jevreja na prinudni rad kada se svuda orilo "dobro je, dobro, samo na rad s tim gadovima". Jevrejska groblja su demolirana, nadgrobni spomenici rušeni, nadgrobne ploče lomljene, groblje u Pančevu pretvoreno u nužnik. Za etabliranje javne kuće u Pančevu, namenjene vojsci, naređeno im je da lično kroz grad, usred bela dana, prenesu u roku od nekoliko sati sve šta je potrebno za tu "ustanovu", tako da su Jevreji prenosili lavore, vedra, irigatore, otomane, jastuke, ogledala itd, i za sve to vreme su ismejavani od tamošnjih Nemaca. 

Za razliku od postupaka u Beogradu i u unutrašnjosti Srbije neposredno po ulasku Nemaca gde su Jevreje hapsili pojedinačno i u relativnom malom broju, hapšenja u Banatu bila su veća, a u Pančevu je prvih dana uhapšeno dvadesetak lica. Hapsili su u prvom redu imućne, viđene osobe. Posle šikaniranja i ponižavanja, puštali ih i ponovo hapsili. Rabina su naterali da prilikom čišćenja i pranja automobila peva molitve na hebrejskom, a dok je pevao bio je tučen. Posle su naročito hapsili lica protiv kojih je postojala kakva dostava od strane članova Kulturbunda. Hapšenja su bila svakodnevna. Uhapšeni su zatvarani u bivšu fabriku svile, otuda se zatvor zvao "Svilara". Preko dana poni-žavanja i zlostavljanja vršena su prinudnim radom. Pri tome redovna pojava bila su psovanje, pljuvanje, grdnje. Nisu bili izuzeci ni šamaranje i batinjanje. Naterani su, a za to su osobito rado koristili intelektualce, trgovce, rabine, da golim rukama čiste nužnike i zagađene prostorije (potpisani ovih stranica u jednom drugom mestu Banata morao je na isti takav način da čisti nužnike), da peru prozore, sobe, hodnike svojim rubljem i odelom, pa čak i bradom. Uprezali su ih u kola i fijakere umesto konja i terali ih bičem da prevoze drva i druge stvari pojedinim Nemcima ili nemačkim ustanovama u gradu ili ih tako terali u dvorištu zatvora. Gonili su ih da potpuno tupim testerama režu drva, zatim ih prebijali zbog "lenjosti" i sl. Rabinima je bilo zabranjeno da drže bogosluženja, sinagoge su pretvorene u zatvore ili magacine . 

Uveče su stražari u zatvoru često priređivali razne "priredbe" na koje su imali slobodan pristup i članovi Kulturbunda, njihove žene i deca. Glavne tačke "programa" izvodili su zatvorenici Jevreji. Priredbe su počinjale obično raznim antisemitskim pesmama, u kojima im se preti progonom, batinama, klanjem, a veliča nemački narod i njegovo junaštvo. Posle pesama ređale su se druge "zabavne" tačke. Stariji Jevreji morali su da idu četvoronoške, da se prevrću preko glave, da jedan drugog jašu i sl. Jedna od omiljenih tačaka bio je "duet Dajč-Đarfaš", po imenima izvođača, dvojice istaknutih Jevreja iz Pančeva: izvodila se na taj način što su se ova dvojica morala četvoronoške brzim pokretima kretati po podu dvorane, a Đarfaš je povremeno u puze-ćem stavu morao da se provlači ispod trbuha svog partnera što je bilo teško i naporno pa je često dolazilo do obostranog padanja i prevrtanja. U tom bi slučaju prisutni "režiser", Franz Keller, zloglasni Žoli, komandovao "odmor", što se sastojalo u tome da je Đarfaš morao sesti na trbuh svog partnera. "Priredbe" su se završavale "igrankom" u kojoj su pored Jevreja učestvovali i nemački stražari. Josifu Dajču, pančevač-kom brodovlasniku, ali i drugim Jevrejima, naređeno je da se skinu goli i nasred dvorane, u prisustvu vojnika i domaćih Nemaca, plešu valcer, polku i fokstrot i to sa stražarima koji su im za vreme plesanja teškim cokulama punim eksera gazili gole noge tako da su bile oblivene krvlju. Ta tačka izazivala je veliko veselje prisutnih, jer se žrtva za vreme igranja zbog jakih bolova savijala, grčila i na sav glas jaukala. Dr Ernest Darvaš, advokat iz Pančeva, morao je izmučen i izmrcvaren da peva nepristojne pesme . 

Po svim zatvorima bile su uobičajene "šale" s izvođenjem zatvorenika na streljanje ili vešanje: usred noći upadali bi u zatvor, sa spiska je prozvano nekoliko zatvorenika, koje bi izveli u dvorište zatvora, vezivali, postavljali uza zid, izdavali komande kao da vrše sve pripreme za streljanje, zatim sve prekidali, premeštali uz drugi zid, ponovo postrojavali vojnike itd, da bi ih na kraju uz ismevanje vratili u ćeliju. (U drugom jednom mestu tako su postupili i sa mnom, međutim, toliko iscrpljen od svakodnevnog rada i šikaniranja, probuđen, nisam ni bio svestan šta se događa i tek kada sam vraćen u ćeliju osvestio bih se i shvatio kakvu su nečovečnu igru igrali sa mnom). 

Sva nemačka deca u Pančevu i okolini bila su učlanjena u "Hitlerjugend", a žene u "Frauenverein" (Žensko društvo) u čijem su okviru obavljale dužnosti koje su poverene ženama (rad u bolnici, prihvatanje nemačkih trupa u prolazu, nadzor nad zarobljenicama itd). 

U svim jevrejskim radnjama, firmama, fabrikama, postavljeni su komesari, skoro isključivo domaći Nemci. Koristeći se mogućnostima koje su im stajale na raspolaganju, za kratko vreme obogatili su se pljačkom robe i novca, nađenim u prisvojenim objektima. Na primer, u Pančevu, u Flajsigovoj elektrotehničkoj radnji postavljen je za komesara tamošnji Nemac Lenc, a u Dajčovoj kožarskoj radnji takođe Nemac, Bruno Rudolf, obojica bivši nameštenici u tim radnjama; posle nekoliko meseci otvorili su nove radnje popunjene robom, opljačkanom iz Flajsigove, odnosno Dajčove radnje. Tako je bilo i s radnjom Oskara Fišgrunda, gde su u radnji i na njegovom imanju postavljeni za komesara Franz Wild, knjigovođa te radnje, Nemac iz Pančeva, a na imanjima Ludwig Jaraus i Michael Reiser, Nemci iz obližnjeg Kraljevićeva. 

Stalno zlostavljani, u neizvesnosti, ohrabrivani ili, naprotiv, plašeni raznim glasinama o budućnosti koja ih očekuje, živeli su od danas do sutra sve vreme dok nisu deportovani. U južnobanatskim srezovima Pančevo, Vršac, Bela Crkva, Kovin, Kovačica, Alibunar, uspelo je da preživi svega 9% Jevreja. 

Autor:  Pančevo.MOJKraj.rs
Ocenite ovaj članak:
(2 glasova)

Dodaj komentar



Saglasan sam sa pravilima komentarisanja navedenim u uslovima korišćenja!
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00