Brak kraljevskog para, zaključen pre tačno 100 godina, nije predstavljao samo simbol početka njihovog zajedničkog života, već i dobrosusedskih odnosa Srbije i Rumunije, kažu novinari ovih listova.
U raskošnoj beloj venčanici sa dugačkim šlepom, izašavši iz kočija, tadašnja princeza Rumunije Marija Hoencolern Zigmaringen je 8. juna 1922. godine na pitanje uzima li kralja Aleksandra za muža na srpskom jeziku odgovorila „Hoću, da“. Iako je u pitanju bio ugovoreni brak, poznate informacije kažu da su kralj Aleksandar i kraljica Marija uvek bili u harmoničnom odnosu.
Sto godina kasnije u Temišvaru, novinari lista na srpskom jeziku koji izlazi u Rumuniji i štampanog izdanja na rumunskom koje izlazi u Srbiji dogovorili su se da zajednički „osveže“ sećanje na kraljicu Mariju i kralja Aleksandra.
Nedavno smo direktorka izdavačke kuće Libertatea Marijana Stratuat i ja bili gosti tradicionalne manifestacije Dani Srba u Temišvaru. Tim povodom susreli smo se sa direktorom novinsko-izdavačke ustanove „Naša reč“. S obzirom na to da nas veže puno zajedničkih stvari razgovarali smo o budućoj saradnji i razmeni iskustava, rekao je glavni i odgovorni urednik nedeljnika Libertatea Valentin Mik.
U znak zajedništva, dogovorili su se da polože cveće na grob kraljevskog para koji je zbližio srpski i rumunski narod, a urednik „Naše reči“ Nikola Lakić je rekao da su na ovaj način izgradili i „medijski most“ između dve zemlje.
Brak kralja Aleksandra i kraljice Marije, Lakić vidi kao pijedestal večnog prijateljstva Srba i Rumuna.
Ne postoji uzalud i danas ovde vrlo popularna izreka u rumunskom narodu da Rumunija ima dva prijatelja – Crno more i Srbiju, a tome su umnogogome doprinele kraljevske porodice. Taj brak predstavlja simbol prijateljstva naša dva naroda. Na rođendan kralja Aleksandra, kao novinari poklonili smo se ideji o večnom prijateljstvu Rumunije i Srbije, rekao je Lakić.
Venčanje kralja Aleksandra sa rumunskom princezom Marijom bio je, tog junskog dana 1922. godine svetski događaj broj jedan.
Evropa, tek na putu oporavka od strašnog rata, čeznula je za normalnošću i oporavkom, pa je na svadbu gledano kao na prvi korak ka uspostavljanju stabilnosti i prosperiteta. Zato i ne čudi što su svoje predstavnike na ovaj događaj u Beograd poslale i najudaljenije zemlje sveta.
